BILO JE dva popodne. Bio je osmi mjesec i vruće za popizdit. Sikira, Krce i ja pizdili smo isprid kafića cugajuću već četvrtu pivu svaki. Pokušavali smo rješit dim još od deset, ali kao da se cijeli MUP urotio protiv nas.

Dan prije je u Splitu pao tip s pedesetak kila, dva dana prije u Zagrebu tip s duplo više tako da ni činjenica što su Krce i Sikira bili redari u lokalnom disku i da su im svi dileri dugovali usluge, nije nimalo pomagala.

A onda nam je za stol sjela Mare, taman joj završila smjena, i kao da Sikiri želi staviti soli na ranu provalila "A brale, kako bi zapalila sad!"

To što se njoj duva i nije bila novost sama po sebi i ne bi uzrokovala nikakvu dodatnu akciju da Sikira već dva tjedna nije slinio nad njom i pokušavao apsolutno sve da joj se ugura u gaćice.

Onda je, da ne ispadne cicija, opet krenuo vrtiti sve brojeve koje je imao u mobitelu, zvao je čak i tipa kojeg je sinoć zamalo razbio u disku, ali pomoći nije bilo. Trave nigdi.

A onda se na vidiku pojavio Sveto. Sa šugamanom oko vrata, u skraćenim rebama s pet tetovaža po leđima i rukama.

- Oćemo njega pitat? – uletio sam naivno.
- Srbin! – kratko je rekao Sikira.
- Dopaš stari! – nadovezao se Krce.
- Vi ste stvarno u kurcu! – pomogla mi je Mare – Čovik je skroz OK.
- Ma brale, ako ja ne mogu rješit, niko ne može! – kurčio se Sikira, ali ga je Sveto onda sjebo uletivši nam sa "Oćemo zapalit?"

Svetu nisam nikako kopčao. Znao sam da je lokalni Srbin, da je masu stariji od nas, da je osamdesetih bio na horsu, da ga nije bilo desetak godina i da je sad iskrsnuo niotkud.

To je bilo dovoljno da ga ekipa hejta, ali opet, svi su prema njemu gajili nekakvo strahopoštovanje, a srali mu samo iza leđa, što se nikako nije uklapalo u tu Srbin-dopaš-hejtaš-sliku.

Sili smo u Sikirinog BMW-a i krenuli prema staroj tvornici na izlazu iz grada. Tamo je noću bio jebodrom, a danju pušodrom. Sveto je sjeo do Sikire da može rolat. Otvorio je pretinac da uzme rizle, a onda se okrenuo prema Sikiri, provalio

- Koji će ti ovo kurac?! – i izvukao gan iz pretinca.
- Nosin ga dok radin – rekao je Sikira ponosno – Iman doma i bratov kalaš. – nastavio je iako ga za to nitko nije ni pitao.
Brale, to mi je bija najbolji dan u životu – nastavio je Sikira – Kad mi se brat vratija doma posli Oluje. Cili grad stoji oko ceste, a oni u kamijonin prolaze između. Onda me bija diga na kamijon i da mi da pucan u zrak. Nisan ima ni petnest godina.
- Jeba mater, nikad neću prižalit šta nisan ima godina za u rat. – navezao se Krce.
- Ni ja. – rekao je Sikira s čežnjom u glasu.

Sveto je samo skulirano rolao đoju, a onda još skuliranije prosuo.

- Ne serite!

Ovi su se trznuli kao da im je opizdio plesku, ali ništa nisu rekli. Sveto je nastavio.

- Bija san ja prvu godinu. Nisan ima ni kalaš ni gan, samo staru emčetrsosmicu. I bija mi je gušt za popizdit! Ovi te šibaju sa svin šta imaju, a ti in vraćaš metak po metak. Ma ludilo živo! – nastavio ih je podjebavat. Ovi su samo šutili. – Onda san se skinija, posla sve u pičku materinu i spičija u Nizozemsku i baš mi je tamo bilo u kurcu bez rata, pušija san po cesti, pušta mjuzu u klubovin i baš mi je, ono, bilo u kurcu.

Tišina je vladala sve do tvornice. Onda smo izišli i nastavili duvati točno ispod dimnjaka koji se kao jedna velika kurčina nadvio iznad nas.

- Ja ću ga minirat jedan dan, oću Boga mi! – počeo je Sveto iz čista mira, gledajući u dimnjak. Taj obrat mi nikako nije bio bistar.
- Zašto? – pitao sam.
- Da ovi pederi iz gradske vlasti skuže u kojem im je kurcu grad.
- Ne kužin. – nastavio sam.
- Ma brale, poslat in poruku neku, tipa "Počnite nešto radit s gradon!" Pa brale, kad završi lito, nemaš di izać, svi su ludi, sezona je u kurcu jer su nan sve plaže šporke, ni jedna firma ne radi, a oni svaki vilu gradi i niti jedan nije iz grada ovde, svi su došli iz neki sela okolo i otkad su na vlasti samo ceste po tin selin rade da mogu lakše doć vikendon doma...

Sveto je tako pizdio nekih desetak minuta buljeći u dimnjak od četrdesetak metara kao da sinjaje di bi bilo najzgodnije postavit dinamit.

- Ma ić ću ja opet ća, sve mi se čini. – rekao je i počeo rolati sljedeću đoju.

Nastavili smo s duvanjem. Sveto je kao Dalibor Brun buljio u pučinu, a Sikira se cijelo vrijem pokušavao ušprehati s Maron, ali mu nikako nije išlo. Na kraju je puka i krenuo je fascinirati pubertet-metodom. "Iden se popet na dimnjak! Ko će s menon?"

Svi smo ga pogledali kao da nije normalan, a onda se javio Krce "Baš bi bilo zakon zapalit gori?"

- Oćete se stvarno penjat? – javio se Sveto.
- Oš nan dat za đoju?
- Ako ste toliko blesavi, nema frke.

Deset minuta kasnije, Krce i Sikira su na vrhu četrdesetak metara visokog dimnjaka pušili đoju i derali se kao kreteni. Mi smo ih gledali i nismo znali da li se čudimo ili zavarimo od smija. Bili smo naduvani pa smo to drugo.

Prestali su nam biti zabavni nakon pet minuta pa je Mare počela s pitanjima.

- Biće ti bilo super u Nizozemskoj? – krenula je.
- Prva liga. – rekao je – Bilo mi je ispočetka malo u kurcu jer nisan nikoga zna pa san spava po parkovin i skvotovin, ali posli kad san počeja radit, bilo mi je zakon. Iznajmija neku malu rupu, po danu se zajebava, a po noći pušta muziku u tin klubovin.
- I šta, oš se vraćat?
- Mislija san ovde ostat, ali di ću radit u pizdu materinu?! I ovo jedno disko će se zatvorit kad lito završi, a u Splitu moš samo narodnjake, Đibonija ili sirovu peglu puštat.

Neustrašivi dvojac se spustio s dimnjaka.

- Brale, zaaakon je gori! – urlali su – Cili kanal ka na dlanu!

Sveto je srolao sljedećeg i baš kad ga je krenuo zapalit, na vidiku se pojavila plava stojka.

- Koji će kurac on ovde? – rekao je gledajući Duju kako parkira i izlazi iz stojke.

- Duje je bio lokalni Butković. Bio je jedini urednik, novinar i grafički dizajner lokalnih novina u vlasništvu jedne od faca iz gradske uprave.

- Jeste se vi penjali na dimnjak? – uletio je.
- A ne, ti si! – javio se Sikira.
- Pa zašto? – nastavio je kao pravi novinar.
- Ono, iz zajebancije, išli đoju zapalit. – nastavio je Sikira.
- Ma daj, ne može bit samo to. Triba mi jedna dobra slika za naslovnicu pa san mislija vas stavit, ali ne mogu napisat da ste se penjali iz zajebancije.
- Stavi da su se popeli u znak protesta protiv gradske uprave, da privuku pažnju na probleme. – javio se Sveto.
- A i ti, Boga ti, ka da ništa ne kužiš. Znaš ko drži novine, Gospe ti, ne mogu po njemu srat.
- Stavi da smo se popeli u znak potpore Gotovini. – javio se Sikira oduševljen vlastitim idejom.
- To će mu puno značit! – replicirao je Sveto, ali povratka nije bilo, Duje trenutno okinuo.

Onda je iz auta dovukao nekakvu zastavu i aparat i mrtav-ladan uletio ovima da se ponovno popnu da ih slika. Naravno, bili su gore u roku munja.

Deset dana poslije, Krce i Sikira postali su lokalne zvijezde. Slika njih dvojice kako na vrhu dimnjaka mašu zastavom prekrila je skoro cijelu naslovnicu lokalnih novina uz veliki naslov "Nema predaje!"

To im nije pomoglo mjesec dana kasnije kad su, zajedno s krajem ljeta i zatvaranjem diska, ostali bez posla i vratili se dobroj staroj baušteli.

Sveto je taman nekako sa zatvaranjem diska napustio Lijepu našu i vratio se u Nizozemsku, a na Sikirino iznenađenje, s njim je otišla i Mare.

Zemljište na kojem se nalazi dimnjak kupio je vlasnik lokalnih novina i planira tu graditi hotel s pripadajućom marinom, ali radovi nikako da počnu tako da se dimnjak, kao jedna velika kurčina, još uvijek nadvija nad svekolikom lokalnom mladeži koja u trenucima beskonačne zimske dosade ispod njega troši travu ili kondome.

PS: JOŠ SAMO 14 DANA DO...

Denis Lalić